се по свој вароши много којешта говори. У ову су парницу, рече ми, умешани велики људи. Парницу је повео некакви народни човек.... Дете рече да би оно волело да тај младић спор добије. Сад баш не памтим, он ми и име каза — заборавио сам.... Ваљда су сад и имена друкчија, па за то не могу да их памтим.... Је сте ви, господине, што слушали о томе?

— Јес слушао сам, одговори странац с пуно радозналости. Он се малко исправи па рече:

»Парницу је повео г. Флавије медицинар на овдашњој клиници, син покојног Артура маркиза де-Ривијера, а унук старог маркиза Жоржа де-Ривијера.... Јесте познавали ову кућу?» —

— Јесам — ли познавао кућу Ривијера. питате ме, господине?... Бог с вама!... Како да писан. Зар моју најбољу муштерију да не познајем! Ја сам познавао и покојног старог маркиза Октава де-Ривијера.... Као да га сад гледам.... Он је умро давно. Сад ће у пролеће бити равно 65 година. Ја сам онда био у 37. Сад ми је 102... Године памтим, господине, то је чудо.... Друго се, бога ми, смеће с ума.... А што питате, господине, за тај дом? — Да није и њега сурвала проклета револуција? То вам је била најплеменитија и најбогатија племићска кућа оног доба.

— Сурвала баш до земље! одговори непознати, а још једнако не скидаше очију са старог јувелира. Ви рекосте, стари, да вам је та кућа била најбоља муштерија?...