Црква је давно пустила. Ми смо одржали реч. Ево нас свију у „Народној“ гостионици. Само нам учитеља нема.

Сви смо нестрпљиво погледали на врата. Она су се сваки час отварала; али улазе други људи, а њега још никако нема.

Још смо се сећали чудноватог потреса његова; сећали смо се његова обећања, да ће да нам прича.... А њега слушати кад прича — није мала ствар. Он није никад причао што је хтео да прича. Он је причама решавао поједина питања, која су дубоко засецала у народни живот. Он је причом расветљавао најтамније расправе, и вазда износио оно на видело, што се хтело, што се намеравало казати.

У осталом наш је г. учитељ сушта доброта. Ко га је само једном видео, тај га је морао заволети; а ко се с њим из ближе познао, тај га је морао, хоће неће, од срца да поштује и уважава.