човек од својих 40—45 година. Његови погледи беху се зауставили на старчевом лицу. Он је с пажњом слушао овог стогодишњег старца и примао је к срцу све жалбе старчеве — на осаму, на тешке боље, на све измене, које је нови свет учинио. Странац је гледао у овом слепом старцу живу, али ћелаву, опалу, трулу, — срушену прошлост! — Онај, који се негда ваљао у изобиљу — који се играо златом и драгим камењем; код кога су долазили и одлазили први богаташи, племићи — најлепши цвет ондашње младости и лепоте — седи данас стар, погурен, слеп — убог — у овој опалој уџерици и жели, тражи, чезне да му бар дете какво отвори врата и да коју с њим прозбори — да види, е је још међу живима!...

Како је све пролазно!....

«А, чекајте; сад знам, сетио сам се, о чему ми је причао мој дечко.... Е јес он прави неки маторац! настави старац. Ово вам дете зна шта се и по скупштинама ради, говори; шта се мисли, хоће, намерава да предузме!.... Оно зна шта се ради, суди и по судовима. То, у моје доба, нису могли ни матори људи да знају — нису ни смели знати. Они су гледали свој посао; па, кад би ко о чему што и проговорио, они би одмах рекли: «То није наш посао, има ко се о том брине.... Гледајмо ми свој посао и своју кућу»!... Ја држим да су они имали право. Али шта још од овог новог света изаћи неће!... Све се мења па и то.... Тако је. Он ми је причао о некој парници, о којој