што сам обневидио. Пре је и којекако било, ама сад — не видим баш ништа. Кад човек ослепи — боље је и да не живи.... Али шта ћу? — Морам чекати онај богом одређени час.... Само ми је дуго време !... О, господине, како вам благодарим за оног дечка! Он ме добро слуша. Донесе ми све, па рекне: «Ђедо, млеко кафа, кифле, путер — све је на столу!... Воде сам, вам донео с Минетиног кладенца — све је на свом месту. То рекне, па, као чиков, излети из собе. Ја зови, зови — а ја!... Он је за «деветим брдом». Буде ми жао. Сад бих се и с децом радо разговарао.... Сад су и деца друкчија но у моје доба.... Онда вам она по ваздан ћеретају, питају за најмању ситницу — као деца — хоће све да знаду. А овај мој дечко — тврд ли вам је на разговору!.. Ономад сам једва искамчио од њега неколико речи. Рече ми, да је народна партија одржала мегдан на последњим изборима; да ће се скупштинске седнице ове године држати у П.... а не у В..., да је изглед већ ту, да садања влада положи оружје пред народном партијом... Чуда!... Зар сад и деца воде бригу о «државним пословима»?... Ово је ваљда, дошао смак света! — Испричао ми је још нешто.... Али, господине, чудо је божје, што сад не могу да памтим! — Не знам шта је. — Ваљда и то годинама иде?!...»

Кад је странац ушао у собу старог Дуферина, онје под јапунџетом донео мали — слепи — фењерчић. Он га је метуо на сто и сео на старчев кревет. То беше