дође — да се мало проразговарамо!... Овај нови свет не мари за разговор — нарочито са старим људима! У старо је време све друкчије било.... О, добри господине, како вам благодарим што сте ме посетили. — Јесте сели? — Седите само!... Још је рано.... Хоће ли скоро мрак?... Овај крај вароши нема још ни сата!... Шта ради та нова општинска самоуправа?... Беше се дигла ука и бука — умал не пукоше, док се не дочепаше власти!... Сад им се нико не меша у њихне послове... Па што се не побрину што и за овај крај, ког је и бог заборавио... Не, добри господине; бог није заборавио овај крај — он је вас нама послао!.. Да није вас, наша би сиротиња скапавала од глади по тој новој управи.... У старо је доба све друкчије било!... Ох проклета костобоља! — јаукну наједаред слепи јувелир, и зграби рукама своја колена — ова ће ме боља најпосле у гроб стропоштати!... Не знам каква је ово напаст; по некад прође, не буде севања по два три дана; а по каткад се опет чисто помами — пролази кроз кости као усијана шипка. Назеб стари!... Не умем да се чувам; седим по ваздан код овог проклетог прозора!.. Много се којешта стекло; а, боме, и године су!... Ох, хвала богу — мало умину!... Патите ли ви, господине, од костобоље? —

—Не, одговори један благ глас, чист као сребро у светог путира.

— Сретни сте! То је несретна боља. Ја од ње патим — ово је четрдесет година!... Најгоре ми је,