— «Нека му је лака земља црна!» — —

Ето како је овај човек чинио добра дела.

Он је давао «десном да лева не вили».

Једнога вечера, на неколико дана пред рочиште, седио је слепи Дуферин у својој сабици. Било се већ у велико смркло. У соби није горела свећа. Није; јер је слепцу ноћ равна дану а дан ноћи, обоје је за њ вечита тама, вечита помрчина. Та колико се сиромах старац бркао у рачуну! Колико је пута ноћ држао да је дан; а дан да је ноћ!

Тако је и вечерас било.... Мислио је да се још није смркло, па је седио поред свога прозора и сав се у ухо претворио, те је слушао ход људи ил јав ма каквог живог створа. Беше му дотежала нема тишина, која наличаше на тајац самртника. Он је у заман чекао и слушао. У соби је само попак певушио. Старац задрема и — заспа. Колико ли је он пута овако у својој наслоњачи заспао — томе ни броја нема. Био је лакосан. Као и сви, који доживе дубоку старост. Док је старац овако спавао или боље рећи био између сна и јаве, — дотле се његова врата на соби отворише. Неко је ушао. Старац се трже. По ходу, по даху познао је ко је:

«А, ви сте, добри господине! рече старац, и окрете се онамо од куд је шум дошао.... Добро ми дошли! — Седите — на мој кревет! Од кад нисам ни с ким прозборио ни речи!... Једва чекам да ко