У оној несретној револуцији и ова је чувена јувелирница пропала — разграбљена.

А сад? — Старац је доживео дубоку старост и — просијачки штап! Но од прошње га је сачувала једна милосрдна душа. Тако је. У овом је крају било највише беде а најмање просјака.

Прошња — то је понижење човеково. У ком се месту множе просијаци у том је нестало добрих дела, тамо се множи саможивост, овај једини животински знак на човекову лику; а где саможивост преовлада, ту поврви просјачење на све стране.... Прошња је доказ, да је у нама нестало милосрђа! —

Готово сваке недеље облазио је један непознат човек овај сиромашни и пусти крај вароши. Био је обично умотан у дуго црно јапунџе. Он је улазио у сваку кућу, коју је сиромаштина притискивала. Притицао је сваком у помоћ. Помоћ је била скромна, али увек на време и сигурна. Он је посећавао и слепог јувелира. Имена му нико знао није. Неки су се за њим прикрадали, да виде, куд иде и где свраћа; али ником за руком није испало, да сазна стан и име његово. Кад би тако, тронут добротом његовом, стао благосиљати, он би благо приметио:

«Немојте мени благодарити, немојте мене благосиљати! — Ово што чиним — није дело моје, већ другога. Он је горе — на истини.... Њему само реците:

— «Нека му је лака земља црна!»

И они би тада побожно прошаптали: