на суђење! — Тамо ме нешто вуче!... Као да ћу на том суђењу видити неког свог! А и јес, тамо се мора ставити на углед спорни предмет — огрлица моје матере. Хоћу да је видим! За то ми нису нужна три сведока. То ће за ме бити свечан призор!... Гледаћу стварку која је била на врату, на грудима моје слатке мајке!» — — — — —

XI

У једној прљавој и тесној улици у П...., у оно доба, ниси могао у по дана срести живу душу, започе г. учитељ своју занимљиву причу. Куће беху ниске, старе, опале; а готово свака друга била је пуста. И оно мало становника, што је обитавало у том усамљеном крају вароши, беху пука сиротиња.

У једној готово палој кућици живео је од више година један стогодишњи старац — Авриљ Дуферин, стари, пропали јувелир. Он беше обневидио још у 96 години. Сад је већ са свим слеп. У осталом био је, према годинама, још доста крепак. Да није био слеп, могао би, како су га још ноге држале, по који пут изаћи у варош.

У доба своје снаге био је чувен са своје јувелирске вештине. Он је био негда и одвећ имућан. Ко би тада ушао у његову јувелирницу, томе би се очи засенуле од сјаја и треперавог преливања драгог камења на разним адиђарима, које је он стављао на углед својој богатој муштерији