да она сад мени припада. То би се нашло, а да се не морају испитивати ни она два сведока, што их имам. Сад, кад је тако — онда ко има права, да ми ту ствар одузме за то, што немам трећег сведока?

— Ја држим, господо, да је ово законска аномалија. Ако се може имати разлога, да се поред осталих доказа, не верује двојици мојих сведока, онда би тај исти разлог могао важити и за три, четири и више сведока. Број сведока, држим не би требао да одређује право. Апсолутност једне истине не може, не сме ништа на свету да измене. Ово је, господо, моје лаичко мишљење. Њега се мој адвокат не држи, и ако је уверен о том праву онако исто, као и ја, можда и више; јер је, како он вели, овај спор свестрано проучио.

Мој адвокат овако побија моје мишљење.

«Истина је да је судовима и законима задња цељ — да изналазе истину. Али из ове баш истине, поставке, како хоћете, излази, потиче логична нужност — питање: Кад ће ти закони, које примењују грешни људи, кад ће судови, у којима заседавају, суде опет — грешни људи, узети, да је та жељена истина нађена, откривена ? — Та се мера доказних срестава морала тачно одредити. За вашу ствар, г. Флавије, закон је јасно казао: хоћу три безизузетна сведока!...» Ко се сад, господине, сме задовољити с два?» —

Тако, господо, стоји моја ствар, о којој цео свет води толико рачуна. И, господо, ја ћу ипак да идем