хиљада динара то ја, ваљда, нисам крив. Да је ова вредност мања, можда овог спора ни било не би; можда ја не бих ни био лишен оне успомене на моје родитеље; можда ником ни на ум папо не би, да не ове, тако миле, ствари лишава... А знате, господо, од куд у напред знам да ћу спор изгубити? —

Да вам кажем.

Ја сан потпуно уверен, да је право на мојој страни. И то, за мене бар, не подлежи никаквој сумњи.... И, преко свега тога, ја морам опет спор да изгубим. Такви је закон. Он хоће, он тражи да ја ово своје право пред судом потврдим с три бсзизузетна сведока; а ја, господо, имам само два. Трећег на несрећу, можда и на срећу, нисам могао пронаћи. Ово је, дакле, једна законска формалност, која ме лишава материне огрлице. И шта ће се? Закон је то — по њену се марамо управљати. Он и треба да је суверен воље човекове. С тога и носе велику одговорност они, који те законе граде, кад ови не одговарају постављеној цељи. Господо, право, закон — то није моја струка; али има нечега у праву, у законима, у судовима и у примени закона на спорне случајеве, што сваки мора да зна и да разуме, а то је ово: Закони и судови имају задњу цељ — да изналазе истину. Сад, да се вратимо на моју ствар. Ко њу проучи, ко је с пажњом размотри,испита, — тај би морао наћи: да је у овом спору, спорни предмет — огрлица — искључива својина мојих пок. родитеља, и по томе,