што сам на путу, да и ја коме од асне будем!.... Да ли ћу се показати достојан његове доброте?

Овако би Флавије често у себи мислио. И то би трајало дуго, дуго — докле га год не би тргнуо из мисли какви његов друг.....

Његово физично биће беше углед свежости, здравља, мушке јачине. Сав његов спољашњи изглед престављаше пријатно и мирисно пролеће у човекову животу. Његова душевна страна, умна моћ, бистрина, зрело суђење, брзо сватање, — беху још даље измакли. Он по телу беше младић, а по души — зрео човек.

Био је и срцем и душом одан народној ствари. У борби за народна права и слободе био је неустрашив.

Он би рекао:

«Народне слободе, његово друштвено уређење — то је његово право, његова својина. Ја не могу да разумем ону господу, која је могла да се толико осмели да, под разним изговорима и марифетлуцима, тако дуго држи под својим печатом ову народну својину.... То је и сувише дрско!....»

Кад би га упитали, за што је баш изабрао да учи медицину, — он би одговорио:

«Да лечим сиротињу. То је једина класа људи бројем највећа, која нема својих лекара.... И здравље је човеку капитал. Оно је сиротињи још нешто више.