бе равно је икс“. Ти си ваљда хтео да нам протолкујеш то што си нам читао о тестаменту? -- Е богме си нас још више збунио.

— Дивно! — повика г. Н. Сад ми ваља кога наћи да „протолкује ово што сам ја толковао!...“

Јеси ме бар ти, г. учитељу, штогод — разумео ?

— И сувише! одговори г. учитељ, а на устима му се развуче чудан осмејак — осмејак, пун хумора и горчине.... Јес, ја сам вас и сувише разумео!.. а волео бих да вас нисам никако разумео, волео бих да ништа не знам — да сам луд!... О, како свет непрестано напредује у моралним грдобама! —

Г. учитељев глас је необично дрктао. Чинило се, као да не говори смртним људима, већ неком вишем невидљивом бићу.... Тужио му се на тешке грехе рода људског.

Настало је дубоко ћутање.

— Сутра је света недеља, рече он свечаним гласом, дођите, браћо, на свету летургију, да се богу помолимо.... А после — да се овде састанемо.... Причаћу вам једну причу. Она