је плакао. Г. Џон Петар само је главу окренуо. И њему је био овој растанак тежак.

«Тако је, започе опет г. Џон, што бити мора, мора... Флавије чедо моје, онај пријатељ твој, онај добротвор и твој и наш, хоће да ти идеш у твоју отаџбину. Пођи одмах. Ево ти адресе од стана у вароши П.... у Ф.... Пођи са срећом. Сећај се нас!... Ми смо те били заволели као своје рођено дете.... Ти си био увек добар.... Ми те..»

И ту се загуши од плача и сам г. Џон Петар. Г. Бела је јецала као мало дете... А Флавије? — Он није умео да овим добрим људима каже — ни „збогом!..“ Био се заценуо од плача....

Тако се растају добре душе.

X

Ето за што би се Флавије понекад удубљивао у мисли. Он је гледао у своју чудновату прошлост. Он је још ни до данас разумео није.

Највише би мучило душу његову, што још не познаје свога добротвора, свога избавитеља, свога анђела хранитеља.

Колико га је пута гледао у сну — светла као јарко на планини сунце! —

«Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не истрже из вампирских руку оне проклете бабе? — Наказа, леш. Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не намести код оних добрих људи, — да ме не школова? — Умни богаљ. Њему имам да благодарим,