Мало за тим уђе у собу једла жена. Могло јој је бити 24—26 година. На њеном се лицу огледаше добра душа. Она се љупко смешила. —

«Устани, чедо моје, рече после мале паузе, устани; ја и мој Џон Петар — чекамо те да с нама доручкујеш!»

Флавије устаде. Беху му спремљене нове новците хаљинице. Г. Џоновица му поможе да се обуче. Жена ова беше и душом и телом сушта доброта.

После неколико тренутака — Флавије је доручковао, први пут после четири дуге године — кафу с млеком и белим колачом.

Започео се нов живот.

Флавије је провео у кући Џона Петра и г. Беле, његове супруге, као код оца и мајке, пуних десет година. Они су га дали у школу. Свршио је четири основне школе и шест гимназија. Они су му често говорили:

«Ако увек останеш тако добар и добро узучиш, онда ће доћи онај добри човек да те види.... Да знаш како он често за те пита!.... Сећаш ли га се?.... Да њега није било, ти би и данас продавао кестење проклете баба Џоме!»....

Кад је свршио шести разред гимназије и добио сведоџбу, да је с одличним успехом свршио средње школе у Лондону — рече му г. Џон Петар:

«Дете моје, време је да се растајемо!...»

Ту је стајала и г. Бела. Она је плакала. И Флавије