То рече и дочепа јадно дете за јаку; ћуши га по образу тако немилостиво, да је сироче — писнуло као црв под кором.... Оно тужно и жалосно баци поглед на странца.... Даље не знаде шта би.

Шта би?

Као разјарена звер, што би скочила на жртву своју, тако и странац сину муњевитим погледом.... И баба Џома већ лежаше као трула мешина за вратима.

«3ар си заборавила да ово дете није више у твојим сатанским рукама?!»..

То рече, баци јој једну кесу новаца, узе запрепашћено дете за руку и оде с њим у помрчину.

Ко би после неколико тренутака завирио у собу баба Џомину, могао би лепо видити, како овај ђаво — баба, као да ништа било није, — поред свеће седи и броји паре, што јој је онај странац бацио... Бројала је и бројала и опет бројала, својим очима није веровала.

У кеси је било: место сто динара, равно сто лујдора!...

Кад се Флавије сутра дан пробудио зачудио се. Он беше у лепим спаваћим хаљинама, у белој чистој кошуљи и у великој пространој соби с лепим великим прозорима, окренутим на улицу, којом пуно света иде тамо и амо.

Метаподаци

  • Драгоцена огрлица: прича у своје време : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • OCR и корекција текста: Александра Томашевић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија Н. Стефановића и Друга COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1880 -
  • Лиценца