се обуће тиче, он воле бос, но обувен — барем се код мене није хтео никад обути.... А ја, кад сам већ рекла, — сто динара, нећу од речи ударати; то бар нисам никад чинила, — рече баба Џома, попуштајући очевидно за то, што је видела да је ударила на мајстора.

— А већ и ја немам куд, рекао сам — а баш што је скупо, скупо, — нек остане тако — даћу вам ето динара....

— Сто, ни паре мање!... Него да вам још нешто кажем!... Тог дерана ваља вам лемати сваки дан, а не дати му јести сваки други дан, ако хоћете, да од њега видите асне... То вам је мој савет!... Ја сам добро измерила тог обешењака.... Код њега је — што више батина, а мање леба, то више рада....

— Не брините ви већ... знам ја шта треба тим птичицама... Падне ли он мени шака, он ће, хоће неће — прести као мало маче....

— Тако ваља, рече баба Џома, очевидно веселим тоном, баш ми је мило, што сам му доброг газду нашла. Бар ће временом и он човек постати, и онда ће ме се сећати.... а већ знам, да је овај свет неблагодаран... Али до врага, што га већ нема?!... Вечерас баш као за пакост....»

Флавије се и нехотично накашља.

«А ево га! повика баба и врата отвори.... Јеси продао, Розети, кестење, ха? — Ниси! — стани да ме бар још на измаку упамтиш!... Биће ти на срећу!!...»