«Сто динара па нека је сретно!.... Ни пребијене паре није вам ниже».

— Пристајем, одговори други непознати глас.... То ми је истина доста скупо, али шта ћу, треба ми; ја управ морам једног таког дечка имати; а знате, г. Џомо, мене су баш упутили на вас....

— Оно, знате, господине, добро су вас упутили, и он је онакви, каквог ви, као што велите, тражите, — али не знате како ће мени бити без тог обешка... Беше ни као десна рука.... одавно ме замењује.... и баш сам вам мало врло мало, за њ тражила»....

Флавију беше тада 9 година. Четири је већ близу како је код баба Џоме. Патња је свима, па и деци најбољи учитељ. Он беше од овога учитеља много што шта докучио.... Кад је чуо горњи разговор баба Џомин, њему пођоше мрави уз леђа. Он је знао, да му баба спрема нове беде и невоље.

«Ја баш не марим, рече непознати глас, можете се и пишманити; за ме је баш и онако прескупо.... Бог с вама, сто динара, то је 10.000 пара динарских! То је већ капитал.... Ја се управ чудим, шта ми би да пристанем; јес, нисам био ухватио рачун, колико ће изнети путни трошак, па онда одело на тог дерана.... Не, не, баш је много; а бог ме не бих га могао ни држати као ви.... особито одело, на обућа..

— Ха, ха, ха! — насмеја се баба Џома сатанским кикотом, — одевајте ви њега, господине, само као ја, па вас никад неће коштати ни пребијене паре; а што