да се лепа парица да извлачити и из плача, голотиње и босотиње — овог јадног детета. Она му при поласку издаде поруку, да — за живу главу кући не долази, док и последњи кестенчић не прода.

Па како је у свету врло мало милосрђа, то је сиромах Розети и за то морао да пати. Морао је да трпи глад, да подноси бој од баба Џоме, чим му се десило да све кестење не прода, или да му се паре не подударе с продатим еспапом.

После једног љутог боја, што је кукавно дете од баба Џоме добило, она — сва задувана — кроз зубе проморога:

«Ово је прави мачији живот; не — још је жилавији! До сад би и сам ђаво скапао, а овом штенету — баш ништа није. Још бих рекла да се од боја гоји, да му глад прија.... А — овде се мора тражити други лек.... Овде се мора окренути други лист!...“

— — — — — — — — — — —

Једнога вечера Флавије се врати прилично доцкан. Било је скоро два сата ноћи. Није могао ни пола кестења да прода. С тога је заостао, не би ли који у вече протурио. Ал све би у заман. Кад је видео да по улицама бива све ређе и ређе света, он се крену и дође кући. Оно је сироче знало шта га чека. Па које од зиме, које од страха — дрктало је као прут. — Кад хтеде да уђе у собу, он чу неки разговор. Познао је глас баба Џоме. Она је неком нешто говорила. Најпосле рече живљим гласом: