А опет што му је храна несретна била! Добијао је јутром по црн комадић леба, који је више личио на печено блато, но на шенични лебац. Овакву и оволику порцију добијао је и у подне и у вече. Сретан је то дан био, кад је и Флавије добио да што кашиком сркне.... А колико је пута остајао и без овог црног леба?! — Томе нема ни есапа. То би се редовно дешавало, кад би за шта извукао бој или кад би се баба вратила доцкан у вече с непродатим печеним кестењем. А то се, по несрећи, догађало врло често.

После неколико месеци, предомисли се баба, па почне само дете шиљати да јој робу продаје. Сад су тек настали мучни дани по Флавија. Беше настала зима, а он још у оним дроњама и бос.... И тако је морао по ваздан дреждати и кроз плач викати:

«Добро печено кестење — два за пару!»...

По каткад би се догодило, да поред њега прође по која милосрдна душа, која се сажали на јадно — голо дете, па му сву котарицу откупи. Он би тада радостан отрчао кући, дао баби паре, и тога би дана био миран.

Али Џома се новом јаду досети. Она се сетила, на који је начин дете једног јутра брзо продало кестење. Оно беше с парама, што но реч, брже дошло, но што је отишло.

Од тога доба Флавију није помогло ни милосрђе добрих хришћанских душа. Он се мораде одмах враћати с другом корпом пуном печеног кестења. Баба је видела,