«Теби је име Розети, штене госпоско! повикала је она, а очи су јој светлиле, као мачци кад је деца окупе тојагама испод кревета, — Розети! јеси чуо, Розети?!» и тако га лупи дланом по образу, да се сирото дете претурило...

Од то доба нико га друкчије звао није — већ Розети.

Али он се опет никако није могао навићи на ово име. Кад би га ко на улици, кад је почео продавати печено кестење, упитао: како ти је име, мали?“ — он би одговорио: «Флавије,» али би се одмах тргао и

додао: «зову ме овде и Розети.»

Бабу Флавијеву звали су сви — «баба Џома»....

Још оно јутро, кад се Флавије пробудио у баба Џоминој соби, он беше у другим хаљинама. То беху сами дроњци. Сирото дете стидило се у овим дроњама и од саме баба Џоме.

За све време док је код Џоме био, сваки је дан ма за што од ње бар по једну ћушку добијао, а било је случајева, кад га је баба на мртво име остављала. Сирото дете није никад знало, за што је могло бити лемано. Често је извукло бој за оно, за што се надало да добије бољу вечеру или бар какву благу реч.

Просто, овој се несретној баби није могло умостити.

Први је дан морало понети за бабом пуну корпу печеног кестења, и ваздан уз њу џуприти, док она све кестење не распрода. По некад се остајало до неко доба ноћи.