човека занеме, децу ућуткају... Флавије је упро очи на ону страну где се нешто видело налик на врата.

Она се отворише.

У собу уђе једно страшио. — Тако се бар запрепашћеном детету учинило.

То беше стара, погрбљена бабетина.

Лице јој беше грдно и рапаво. Нос кукаст, брада савијена. Ово двоје као да се беху саставили. Очи јој беху мале, округле, зелене — као трава. На врх чела је имала некаку грдну масницу. Десна јој обрва беше неком пржотином, на другом крају чела, уздигнута. То беше прави сатана у облику бабе, спрженог лица и зелених очију.

Како је ушла у собу стала је пред Флавија. Поче му пиљити у очи... Он и не дисаше. Има једна врста страха, пред којим и најплачљивија деца занеме. Тај страх беше обузео нашег малог сиротана. Чинило му се, ова ће га баба сад појести.

Она проговори:

«А, — деране мали, ти си већ будан!... Устај, устај; бака ти је спремила доручак»

Ове благе речи, чуо је мали Флавије од своје баке — тада, па више никада. — — — — — —

Сад настаје читав низ беда и невоља.... Сиромах Флавије; први је дан био лупан! За што? — Што је казао баби да му је име: Флавије....