и данас слуша громовиту вику, пуцњаву, трчање, бежање; писку деце, јаук жена... Да ово није страшан сан грозничава детета? — Он није знао. После овога боље се сећа два човека.... Како су га ови људи мазили и миловали!... Један од ове двојице морао му је бити отац!... а онај други? — шта му је он био ? — Не зна. Сећа се и једне жене. И она га је волела — исто као мати. Да л ово беше његова мајка ? — И то не зна... Све му се чинило, да је још у детињству од неког чуо ове кобне речи: „Твоја је мајка умрла.“ — Онда није ни знао шта то значи. —

— Доцније, и они људи и она жена и сва друга чељад ишчезоше — одоше некуд.... Куд? — Он ни данас не зна!... Зар није ово загонетно?! — — —

Од то доба за њ настају дани, које никад заборавити неће. То су дани детиње туге, детиње осаме — то су дани страдања и мучења! —

Једног дана остао је сам самцит код куће — које? — Ни он сам знао није. Ту је чекао дуго, дуго. Плакао је, викао је, звао је — у заман све!... Смрче се. Дође мрак. А он још сам. Нема ко ни свеће да упали! Он се заценуо од плача. Најзад је клонуо и — као дете заспао.

Кад се пробудио — још веће чудо! Он беше у са свим другој соби, покривен некаким дроњцима. У целој соби не беше ни једне лепе, читаве ствари. То беше више нека јазбина но соба. Флавије се престрави. Сад није умео ни да плаче. Велике беде, несреће —