Ми смо старост. Старост је прошлост. Прошлост је нешто што мирише на гроб. Наш подмладак, — то је наш препорођај, наша будућност, наш феникс, који вечно живи, који не умире! —
Зар ово није од утехе?
Јесте.
Флавије Артур Ривијер, још као „Розети“ — свршио је средње и основне школе у Лондону. Доцније пређе у своју отаџбину — у варош П.... Ту сврши природне науке. За тим му дође у главу да учи и медицину. Што науми то и учини. У време његове парнице био је у четвртој години медицине. Тада му је било 26 година. Он беше достигао мушку снагу и мушку лепоту.
Флавије је био од почетка свога школовања први међу својим друговима. У природним је наукама показао особите воље и дара. У медицини још више.
Био је од природе скроман, отворен, искрен и преко сваке мере милосрдан. Он је био и сам сиромах, али је ипак сваки залогај радо делио са сиромашним својим друговима.
Био је у опште веселе нарави; само по каткад би се десило да се удуби у неке неразговетне мисли. Тада би изгледао сетан и невесео.
Он је био млад. Али је опет имао велику, тамну, непровидљиву прошлост. Његово рано детињство престављало му се у чудној слици. Чинило му се као да
