буде. Оне грозно исмејавају оно наше охоло «ја». Оне нан иронично кажу: то ваше садање «ја» — равно је збиру оног пре вашег рођења и оног после ваше смрти....

Али, ове су мисли и узвишене. Оне нас упућују да вршино своју дужност и на спрам нас самих — нашег моралног угледа за кратко доба нашег живота — и на спрам наших ближњих — нашег подмлатка друштва, земље, отаџбине. Мисли нам те казују, да је све пролазно, привремено, а само не — добра дела учињена роду своме, роду, који не умире, већ живи вечно, живи и испитује дела и рад наш.... Изриче нам пресуду — вечног проклества или вечног благослова!..

О, многозначајне ли су речи покојног Његуша II:

„Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!...

А рашта ли долазе на овај свет кукавице, подлаци, положаре , чанколизи, потрпезне кучке — ова губа на сваком друштвеном телу?.. Какву „благотворну“ мисију има она да изврши ? — Да губа, да трује где год стане и до шта се год дотакне!...

Блажен ли је онај, који је лечи, утире!... Светао ли је онај, који чиста срца и невине душе друштвеног подмлатка чува, заштићује од те несретне кужне болести! — Та у подмлатку нашем ми продужујемо наше биће! Подмладак је наш — копија нас самих, наше посмртно „ехо“. Старајмо се, да то наше рођено „ехо“, не буде наказа погрда, срам — наше - посмртно понижење! —