од којих је тада свет цептио?... Јес, јес — још једном упитајмо: где су ти људи, жене, деца, девојке — лепотице ондашњег доба; где су њихна осећања — љубав, мрзост, смиреност, надувеност; где су њине недомашне жеље, где наде; где су им горке туге и жалости, а где бурна весеља и радости — где је онај безбројан и силан свет ? — —

Све, ама баш све покрива земља црна.... Од свију њих, у целом широком свету — једва ако још живи који стотињак слабих, погрбљених стараца. Па и они су давно и давно прекинули све свезе с овом мешавином новога света. Он више није њихов. Они се више не познају.... Села, вароши, путови, пролази — добили су други облик; у њима седи, станује, по њима ода други — непознат свет. — Они више нису међу нама — оно су само њихове сени. — —

А сад бацимо поглед — у напред за сто година, па се упитајмо: А где ћемо ми тада бити?

Онамо где и они први — под црном и хладном земљом!...

Страшна мисао! —

Од ње свак преза, бежи.

А не би требало. Требало би да нам је то и полазна и излазна тачка најозбиљнијих наших размишљања — при сваком раду, смеру, при сваком озбиљнијем делу. Ове су мисли без притворства, без образине. Оне су огледало у ком се види задња цељ човека — оно што је био, што је сад и што ће да