и у колико; да ли ће се она слагати са чистом савешћу, правдом, правицом, законом. Сви ови појмови по мишљењу г. преседника сената, негативне су природе. Они могу да постоје, а могу и да не постоје. Апсолутна је само цељ. Ко тражи цељ, тај не сме да се упушта у испитивање каквоће оних срестава, којима се може постићи тражена цељ. То је, по г. Мишељу, закон природни. «Природа, рекао би он, не води бригу о томе, што њени јачи створови сатиру слабије, да би своју «егзистенцију» одржали. Друкчије она не би ишла своме савршенству.»

О моралу би рекао:

„Све што у природи нема, у то не треба да верујемо. У природи нема морала. Он је раван нули.» — То су била његова начела.

Он је имао доста «начелних пријатеља». У прве је убројавао: г. Криша Мањела, преседника великог суда, г. Сенжерма директора краљевског правног факултета, г. Сомјера Лафајета, великог пристава код краљ, судбеног стола, г. Жилкреда де-Муља, чувеног правозаступника у П.... и народног посланика за срез С.... А осим ових најглавнијих, било је њих још у свима струкама и по звању и по науци.

Сва ова господа веровала су, као у какву догму, у — своју цељ и у принципе које смо горе навели. По овоме они су поставили ова правила:

а, Све што је јаче, силније, моћније, — то мора остати јаче, силније, моћније;