— А мислиш ли вечерас да будеш те уде среће? упита непознати с нешто више интереса.

— Хм! рече дечко и ђаволасто развуче лице, то би ми се, по несрећи, могло и догодити, ако ме ви, господине, пустите да и даље којешта ћеретам.»

То рече, па се окрете и на једну и на другу страну улице. Још се неки виђаху да иду. Он поче ређати и хвалити све врсте својих игала, позивајући муштерије да дођу и да пазаре што је за кога, ударајући нарочито гласом на чудо јевтину цену; али све му беше узалуд. Нико више на њ ни главе не окрену.

Непознати му заједљиво рече, да му је сва вика узаман.

Огист му као срдито примети:

«Господине, какво задовољство налазите у мојој несрећи?

— Па лепо, рече непознати, а каквог разлога ти имаш, да мене не понудиш својим еспапом?

— Што ми се чини, да ви, сами собом, не крпите више хаљине, одговори Огист заједљивом учтивошћу, и мерећи госпоски изглед непознатог.

— То се тебе бар не мора тицати.... Дед, дај ми игала за ово пара!»

Огист пружи руку, узе новац и принесе га уз жижу. То беше лујдор.

— Ево вам сав мој дућан.... и остаћу вам дужан још три пут толико, повика дечко, мислећи да господин с њим шалу збија.