Али он опет није сметао с ума главну цељ. Између сваке строфице тако је вешто уметао читав низ хвала, којима је обасипао свој еспап и позивао муштерију што туда пролажаше. И, бога ми, почеше људи застајкивати. За час је продао око стотињак игала.

Али то брзо пресече.

Наравно, које је доба ноћи!....

Он поче још тужније изводити своју песмицу и живљом хвалом обасипати свој еспап.

Млад један господин, огрнут госпоским огртачем, иђаше улицом. Кад чу како дечко пева, он застаде да га слуша.

«Шта квариш таку лепу песму, деране један! рече му смешећи се.

— Ја ваљда нећу бити крив, господине, што нисам могао узети вашег учитеља певања да ме боље научи?» — одговори дечко као из рукавице.

Непознати се господин грохотом насмеја овом вицкастом одговору.

«Како ти је име? упита га на једаред.

— Огист.

— Огист, а презиме?

— Ја сам без презимена.

— Шта зар ниси упамтио ни оца ни мајку?

— Ја само знам за моју старку. Она се брине о мени — као што видите. Никад само не заборавља, да ме обдари кишом од песница, кад не будем сретан, да јој доста игала продам.