била рђава проодња, па се сад нада, не би ли које тесте свога еспапа протурио каком задоцњеном купцу.

На сред среде свога дућанића беше наместио мали од црног лима светњак. То управо и не беше светњак, већ справица за жижу. Њен горњи тасић беше напуњен лојем и машчуром, а у среди беше намештен дебео фитиљ од кучина. Чим је на ово место дошао, он је одмах упалио жижу. Црвени пламен с великим и отегнутим црним димом сукљаше до изнад главе детиње, те тако лепо осветљаваше и нашег трговца и његов еспап. —

Јадно ово дете беше више голо но одевено. Оно мало дроњица више се држаше на концима разне боје, но на платну, од кога су некад биле. Оно је морало па сваки начин бити и босо.... Ноге му нисмо могли видети од сенке коју је дућанић бацио; али се ипак видело, како сироче често поштапа ногама.... А и беху, за пакост, одвећ хладни последњи дани месеца октобра.

Оно је дуго овде стајало, па све узаман. Не дође нико, ама ни да се пошали да коју иглу купи. Баш то беше један од врло рђавих дана за пазар. Није се могла ни жижа заслужити. А што се опет беше помамио хладан северац!... Већ му је два пут гасио жижу. И сиромах дечко још није губио куражи. Беше му више досадна ова ноћна осама но хладна јесења ноћ. Он започе певушити. Паде му на ум некаква онда омиљена песмица с тужном и дирљивом «аријом».