Размислите!... шта захтевате од мене, детета свога, ваше Аделе!...»

Г. се Андронита исправи као муњом погођена. Њу су речи Аделине смрвиле.

Она је сад први пут опазила грдну провалију, која је раздваја од њена рођена детета. Она је лепо видела, да је Адела завирила до у дубину душе њене, да је опазила нечисти смер своје црне мајке, па је као невини анђео пита: «Куд ме вучеш — грешна мајко?!...»

Адела је била толико потресена изненадним захтевом своје мајке, да није ни смотрила забуну њену. Она је била између две ватре: између одвратности да иде суду и помисли да своју не послуша мајку. Она није смела ни на једну ни на другу страну.

«Ја знам, започе она нешто мирнијим гласом, сутра ће се судити и пресудити спор о вашој огрлици... Па нека. Пустите, моја слатка мајко, нек се то без нас сврши.... Немојте ићи ви — па онда не дајте ни мени.... Ја мрзим ту парницу, с тога, ваљда, омрзох и на вашу огрлицу. Она је ваша, то знам од детињства. Тако ће без сумње и судови казати. Али, мајко, на њој ће остати вечити жиг сумње. Њега не могу ни судови збрисати. Тај накит никад неће красити наше груди. Он би их у очима света понижавао. Он је за нас већ сад, и пре суда, туђа ствар — наше понижење.... Зар би ви допустили, мајко, да то понижење на суду лично тражимо.