наше куће.... Спреми се, ћери моја!... Мајка те твоја зове. — Зове те из гроба глас оца твога!...»

Адела је стајала као громом поражена, нема — бледа као смрт. Таком се позиву никад надала није.

Мајци својој никад ништа одрекла није. Та она је према њој увек била — нежна мати. Њој има да благодари за свој живот.... за нешто више од живота — за своје образовање. Оца свога није упамтила, мајка јој је била и отац и мајка.... И та је мајка зове данас да иде пред суд, да својим присуством брани нешто, на што она мрзи као на црну смрт.... да иде пред суд, да својим ушима чује — можда нечувене ствари.... можда своје рођено понижење....

Страшно!...

Она се мало прибра. Исправи се, погледа матери право у очи. У њеном погледу беше нечег узвишеног, божанственог. То беше свечан призор.

Њена мајка, г-ђа Андронита, клону пред овим погледом.... обори очи доле. Чекала је шта ће њена ћер рећи — као што осуђени чека од суда своју пресуду.

«Мајко, повика Адела свечаним гласом, ви нисте никад чули из мојих уста реч «непослушности»; ви то ни у делу видели нисте. Ја сам веровала, ја и сад верујем — да то код добре деце ни бити не може; али ја сам тако исто мислила, да добра мајка неће, не може захтевати од свог детета оно, што је немогуће.... Мајко, ви сте мени увек били добра мати....