У очи самог рочишта, седила је Адела у својој соби, сетна и невесела. Она гледаше преда се замишљено. Слабо бледило на њеном сетном и невеселом лицу престављаше слику тужна анђела.

Она је мислила о сутрашњем кобном дану, о злосретној парници. Сутрашњи дан суђења беше за њу дан — страшног суда.

Њена се врата отворише. Неко уђе у собу. Она то не чу, не виде, не осети....

«Адело, дете моје», проговори један глас.

Она се трже као из дубока сна. То беше њена мајка.

Оне стајаху једна према другој као две камене статуе.

После дугог ћутања, рећи ће јој г-ђа Андронита: «Адело, ћери моја, мајка ти је дошла, да ти саопшти једну важну ствар....»

Адела је цептила као прут. Она је слутила.

„Сутра је дан, дете моје, када се решава о твојој срећи, о твојој будућности. Општи је савет свију наших пријатеља нашао за нужно, да се и ти пред тим судом појавиш — да, с нама заједно, својим само присуством протествујеш противу напада на нашу част, наше име, нашу имовину. То захтева интерес