већ — опет роба.... Ја ово не говорим толико ради саме еманципације жена, колико ради истинског прогреса самог друштва»....

Она је особитом вољом пратила сваки напредак друштвени. Била је одана и срцем и душом народној ствари; а мрско је погледала на мртвачку руку назадњаштва.

До ње су дошли и списи г. Флавија Розета. Овога је човека обожавала, и ако га никад видела није. У колико се на њ дизала већа граја, у толико је он у њеним очама постајао већи и узвишенији. Најзад Флавије је постао њен идеал.

Кад је први пут чула да је Флавије повео парницу против њене матере због огрлице, — она се запрепастила. Њој је ова ствар остала са свим загонетна. Она није могла да верује, да би Флавије, тај идеал њене душе, могао без узрока да нападне на туђу ствар, на туђе право, па на ово била баснословна драгоценост; а опет, од кад памти, — за се, она зна, да је та проклета огрлица била њене матере.

Ове су мисли мучиле њену душу. Она је од то доба почела да сумња у све. Она се у један мах нађе и без свога идола и без своје матере. Она је постала јадно, самохрано сироче.

Кад би се при столу, за ручком или вечером, повео разговор о овом спору, она би одмах устала. И тај дан нити би излазила из своје собе, нити би што јела.