„Хе, онда, госпо, признајем, положај нам не би био најпријатнији.... Али чему још на овом свету нема лека ? — Онда би се приступило оцени тих сведока, завирило би се у њихну прошлост, у садашњост, у њихове «односе» и на спран тужене и тужилачке стране, па — међу нама речено — кад се хоће, онда се увек нађе «узрок», који, макар једног од тројице сведока, хвата за уши па га избацује из реда «безизузетних сведока». И онда, разуме се, остаје старо «ststus quo».

«О, г. Жилкреде!.. ви сте мој анђео хранитељ.... Спасите част несретне матере... спасите бар моју драгу Аделу!»

На ове речи Андроните, на ово очајно мољакање несретне матере, — г. Жилкред се чисто трже, а његово бледо и жољаво лице посу нека врста бледуњаве црвени.

«Ох, госпо, не зборите тако ни пред ким више!.. Ви сами себе оптужујете!!.. Ја сам сав на вашем властитом расположењу!»

— И ако је пола ноћи већ давно и давно превалило, и ако је г. Андронита била одвише потресена, изнемогла, она је ипак, те исте ноћи, имала још три »отмене» посете. И свака је трајала по четврт часа.

По свој прилици цељ ових доцних посета била је једна иста.