После дугог и немог ћутања упитаће г. Андронита.

«Па шта мислите, г. Жилкреде, хоће ли то довољно бити да ми се огрлица одузме?» —

«Да то није довољно, зна, госпо, и сам ваш противник. С тога се ваљда и позвао на два сведока. Ови ће му, вели, осведочити: да је пок. Артур де-Ривијер, испросио госпођицу Ану Севињску месеца маја 17.. године: да јој је тог вечера дао као веренички дар једну скупоцену огрлицу искићену брилијантима и смарагдима; да она стоји у златној шатули; да има облик — фасон — полумесеца са звездом; да на њеном доњем боку виси Христово распетије, и да ће они ту драгоценост познати кад им се на углед стави. — Ово је све лепо. Опис се подудара с вашом огрлицом. То није никакво чудо. Па њу знаду сви наши виши кругови. Ви сте је носили на свима нашим свечаностима

Г. Флавије заборавља јасни пропис §.... нашег грађ. закона. По овом законском наређењу, потребна су за пуноважан и пуноправан доказ овога рода, — три безизузетна сведока, а не два. А ако он случајно, мисли, да му трећег сведока замене оне у пола нагореле хартије — онда се он у рачуну преварио. Његово право, код све његове дојакошње спреме доказа, остало би на дну сињег мора као мала ситна парица.»

«Ја ако он нађе и тог трећег сведока?! — зар онда да ја пропаднем?!» — повика г. Андронита готово сломљеним гласом.