— После неколико тренутака г. Андронита дође мало к себи. Г. Жилкред је био поред ње.

«Добро сте учинили, г. Жилкреде, што сте остали код мене, и што о овој мојој малој несвестици нисте известили мог мужа ... Сад ми је боље; продужите молим вас!... немојте ни најмању ситницу изоставити која се као доказ појављује!» —

«Не би било разумно, госпо, да о вашој ствари и даље говоримо — бар за вечерас.... Ви сте још тако бледи.... Потресени сте, знам; а и коме не би било криво, кад нас ко, ни крива ни дужна, нападне у нашем праву.... Ја вам, госпо, разумем положај. То није мала ствар — спорна вредност прелази милијун динара!.... Па онда из овог се спора испредају ваздан којекакве ствари, које нису најпријатније.... Злобни језици ни сад не ћуте... Добро би било, го спо, да се одморите...»

«Не, не, г. Жилкреде; ја хоћу још вечерас да чујем све, да сазнам све.... хоћу да видим оружје, које је против мене, моје части, мог сиротог детета, — наперено! — — Мало пре, истина, беше ми зло — наравно потресена сам.... Бог свети зна, шта се неће још изродити! Али сад ми је боље.... Говорите само.» —

Г. Жилкред није имао куд; морао је да продужи своје извешће о доказима, које је г. Флавије Артур поднео суду.