тоном г. Жилкред, — била је и остаје најнежнија, најблагороднија — прва међу првим госпођама у нашој престоници, и по срцу и по лепоти и по величини грациозности и по строгом суђењу.... Ова одлична својства, госпо, мене очаравају. С тога сам увек пред вама збуњен. Али ви сте опет сушта милост.... Ви ми праштате?“ —

„Како сте добри, г. Жилкреде!... повика усхићено г. Андронита. — Да знате с каквом сам вас зебњом чекала?... Доносите ли ми добре или рђаве гласе? — Говорите, г. Жилкреде!... Слушаћу и једно и друго с једнаком пажњом.“

„Доносим вам, госпо, и добре и рђаве гласове, одговори г. Жилкред неким само њему својственим тоном. Сви наши пријатељи стоје чврсто уз нас. Они су праве стене. То је прво. Сад иде друго. — Г. Флавије Розети — сада названи «Артур Ривијер», као да је прибрао доста знатну хрпу доказа, да их против вас на идућем рочишту употреби.... Између свију доказа најмистериозније су неке, у пола нагореле хартије. Оне су нађене у кабинету пок. Бомјера де-Рула на неколико дана по смрти овога....“

— За име бога, госпо, шта вам је?! — повика г. Жилкред, кад смотри г. Андрониту где се, као мртва, свалила у наслоњачу. Самртно бледило беше покрило њено још доста лепо лице.

Она је била изван себе.