би пред судом осведочили: да они позитивно знаду, да је моја огрлица била својина Артурова, да је овај њу на прошевини даровао својој заручници Ани Севињској?» —

Г. Мишеље се опет збуни. Он хтеде да нешто примети, али му г. Андронита не даде. Она настави: «Отуд би се породило питање, којим сам путем ја до ове драгоцености дошла? — А могле би се врло лако на самом суђењу изнети и такове околности, које би овај грађански спор преокренуле у кривични. И онда би тек наступила права несрећа — од које и ја зебем.... Часа се часити не сме!... Ви сте човек такође од «уплива». Сви су закони еластични — па и наши. Ова еластичност може нас спасти а и упропастити. Изберимо прво. Г. Флавије је мрска личност у свима «вишим» круговима.... Јесте ме сад добро разумели?»

«Више но што мислите, но што се надати можете,» одговори г. Мишеље а преко уста му се развуче сатански осмејак. Видило се лепо да му је понуђена права његова улога. Он се на један мах нашао на тврдом земљишту. Он се развесели и сигурним гласом додаде:

«Сретан сам, драга моја Андронито, што вам у напред казати могу, да се на моје услуге можете без бриге ослонити».

«Е сад ме оставите, рече г. Андронита нешто мирније; али међу тим знајте, да ћу и ја будним оком на све мотрити.»