Овог истог дана — после подне — стајало је неколико кола пред кућом г. Џона Петра и г. Беле. Она беху спремна за полазак. Из куће изађе најпре мали Фабијан. Он је водио под руком младу... Адела — сретна Адела беше краљица ове скромне свечаности. Неописана радост уткана у минуле трагове туге и жалости на њеном пицу — даваше јој слику анђела коме је повраћено изгубљено небо. Девер и млада седоше у прва кола. За њима изађоше: г. Огист Дегиљ и г. Флавије Ривијер. Срећу Флавијеву није нико у стању описати. Њу ваља осетити па тек једва појмити.... Је ли ко видио задовољство и веселост оног сретног оца који је једва дочекао да свога јединца сина ожени? — Још сретнији, још веселији беше Огист Дегиљ. Ова два сретна човека седоше у друга кола. У остала поседаше — све сами наши познаници — г. Мишон Даженоа бив. психијатриста, г. Босије, бив. јавни правозаступник, г. Шарл Дебрижен Конт Давињон, г. Емил Флоријан Маркиз де-Бранли; а у последња кола седоше — домаћин и домаћица — г. Џон Петар и г. Бела. Сваком се од њих могаше читати на лицу неописана радост и задовољство.

Они се одвезоше право цркви св. Ђорђа. Ту се зауставише....

Пред овом истом црквом стајао је некад Флавије — го и бос на љутој зими од јутра до мрклога мрака — стајао је и кроз плач тужно викао: