У томе писну између осталог беху и ове врсте:

«Кад сам се укрцао у параброд «Венис» и кад смо већ подалеко измакли од пристаништа, — ја бејах изашао на кров од лађе те посматрах зелене валове мора. Могли смо бити већ на половини пута. Већ се виђаху плавкасте обале Албиона.... Ја се окретох. Како сам се изненадио! Поред мене прођоше две женске прилике, једна поугодинама, друга млада као капља но бледа као сенка. Обе беху у црнини. За неким су жалиле. Она млађа беше лепа — као уписана. Ни си могао очију с ње да скинеш. И она црнина, и она туга и оно бледило — доликоваше јој. На њој беше нечега што се не да описати — то је цела њена појава. Као да не припада овоме свету, као да је слетила из вилинског царства — па сад за њим тужи и вене.... Ал’ де чик погоди која беше она старија? — Да у гра врачаш — не ћеш погодити! — Кад ти кажем не ћеш веровати. Ко се могао надати да ћу на овом путу видити нашу честиту угоститељку од «Белог лабуда». Каква посла има г. Жанета у Инглиској? — Кога ово прати? — Коме тамо иде? — То су загонетке које нисам умео да разрешим. С њима је ишао један постар отмен господин. Мора да је отац оној тужној лепотици. Хтео сам се јавити г. Жанети. Ни сам имао куражи. Једва сам чекао да је уграбим на само — јес врага, ја их више не видох као да у море поскакаше. Сишли су у кабину и тамо