приђе ми и предаде дозволу од главног надзорника централног гробља — да их могу пустити и пре времена. Овај ми, душа ваља, спусти у руку читав лујдор.... Хе, већ сам видио с ким имам посла. Хтео сам да их пратим. Господин ми даде знак да останем на капији од гробља. С оваким се људма човек лако разуме. Они се кретоше сви. Ја остадох. Падало је мало у очи — шта ће у ово доба на гробљу?... Сигурно да каквом милом покојнику ил' покојници реку — збогом, па да пођу негде на далек пут. То се могло познати на први поглед. Кад су поред мене пролазили случајно бацим поглед на женскиње — како се зачудим? Она старија — није нико други био но наша добра г. Жанета, угоститељка код «Белог Лабуда.» Они су се мало бавили Кад се вратише — сви су били плачни, женскиње нарочито. Сад већ ни сам сумњао. Оно је била наша г. Жанета.

«Опет си ти то превидио», примети ће неко; «г. Жанета нема овде никог свога, а нарочито — знало би се да јој је ко умро....»

«Вала, људи, ако је својим очима веровати — оно је она била. А најпосле — може се човек лако и упознати», одговори стари чувар гробља.

На петнајест дана — пошто је г. Жанета своју гостионицу оставила и некуд тумарала, — г. Роше техничар треће године, добије једно писмо од неког свог, пријатеља — медицинара, који је пре неког времена важним породичним послом отишао за Лондон.