али ево белаја — било их је више од две трећине који су јели на тврду вересију, а сад им се није у џепу десила ни пребијена пара!... Ови су морали вечеру одспавати, а, ко зна — многи је и сутра дан остао и без ручка.... Колико је њих — до један сахат по подне — чепало око гостионице «Белог лабуда,» често погледајући не би л' се бар који прозор отворио и не би л’ се помолило милосрдно лице г. Жанете?!..

Многи је тешко уздахнуо:

«Убио га бог с кога је!...»

Прошло је неколико дана — а о г. Жанети не беше ни трага ни гласа.

Једнога се дана беше повео разговор о њој у једној малој ашчиници, у коју се беху почели прикупљати растурени гости г. Жанетини, — док ће рећи г. Жорж стари чувар централног гробља:

«Хе, људи, не ћете ми веровати, — ја сам пре четири дана видио г. Жанету. Готово и ја својим очима веровао нисам; али, опет, зацело, — она је била. Било је рано изјутра — баш кад се сунце рађа — док ти двоја кола — зврр! — и стадоше пред капију од гробља. Кола беху затворена. Најпре скочи млад један господин, притрча до првих кола. Отвори их. Из кола изађоше две женске прилике обе у црно обучене — једна по угодинама а друга млада као капља а бледа као сенка из гроба. Из оних других кола изађоше још два господина. Један од њих