«Да је то мало пре учинио!... Сирома Флавије — можда не би изгубио огрлицу своје матере!...» рекоше они, који су знали да се г. Босијева на суду не меље, ни с ујмом а ка мо ли без ујма....

Други би додали:

«Гди је он могао изаћи на крај с г. Жилкредом?!!. Коме ђаволи помажу — томе ни бог неможе ништа!..»

Ето, о свему је свет умео да коју проговори, у свему је нашао по нешто, што му се допада или не допада. — Он је свакој глави умео да скроји капу. Али се опет и њему по нешто подкраде — често се деси по нешто — чему и сам не уме да нађе узрока.

Тако се нешто десило тих баш дана — чему се нико живи надао није.

Кад су они ђаци и раденици, што обично ручавају и вечеравају у гостионици код «Белог Лабуда,» — пошли једног вечера на вечеру — како су се запрепастили, кад су нашли гостионицу г. Жанете са свију страна затворену!. Свеће није било ни на једном прозору. Томе се чуду нису могли довољно начудити. Нико живи није им умео да каже — шта се то догодило.... Г. Жанета је некуд тако журно и изненадно одпутовала — да није имала кад на коме ни своју гостионицу оставити. Овај је случај довео многог у неприлику. Ко је имао пара у цепу — ајде и којекако — могао је отићи у другу гостионицу — па ником ништа;