огрлице?!... Каква недаћа гони г. Мишеља Мозентала од толико година?... Умреше му две прве жене — на пречац.... Оне су сироте парате — секцирате.... Сад му умре и трећа — баш оног дана кад је добила парницу од 1,200.000. динара.... Па му не би ни ту доста несреће. Полуди му пасторка — онака красна девојка — насљедница од три милијуна динара. Сад опет некуд штуче — онако луда — као да у земљу пропаде!... Од овог јадног човека — све бежи.... Само не — масни мирази!... Ако какве сумње буде — г. Дурин Шиноа ту је; ако какве парнице буде — г. Бижон Ле Саван ту је.... Ту је и г. Криш Мањел председник великог суда... Ту је и г. Жилкред де-Муљ — ту су толики пријатељи.... За злато хрђа не пријања!...»

Други је догађај тако исто, ако не и више, дао свету материјала за разговор.

Новине — Ла Либерте Насионал — донеше на два три дана после оне лицитације — једну објаву. Она је гласила:

«Ја се селим са свим у Инглеску. Сва моја непокретна добра предајем на управу г. Мишону Даженоу. Он је овлашћен да с истим располаже и управља као са својим сопственим имањем.

Огист Дегиљ....

«Тако!» повикаше неки; «пошто је напунио џепове сиротињском муком — сад му је лако ићи да се проводи!... Можда је видио, да овде нема више меда....