Његов високи положај има да благодари једино овим његовим својствима и методи, како је он та својства у извесим приликама примењивао.

«Ја вас не разумем, драга Андронито, промуца он једва полугласно: каква је то несрећа што нас чека? — — Ко нам је спремио те ударце?».... Ово рече па стаде зверати око себе, баш као да је пао у понор те изненадне провалије.... Просто, он се беше изгубио. Њему се учинило, да се дигла на њ сва она војска, којој је он толико пута ногу подметао.

«Разумећете ме, рече г. Андронита бацивши на њ поглед, којим му је хтела рећи: Кукавицо! — још није ни наступила несрећа која нам грози, а ти си већ — мртав!... Дакле разумите ме: Ваш противник г. Флавије Розети, сада Артур Ривијер — онај кепец, с толико славних презимена — како ви велите — прибавио је на сву прилику јаке доказе: да је он законити син Артура Ривијера и овога супруге Ане Севињске»....

«Па шта се то нас тиче?» — упаде јој у реч г. Мишеље; а очевидно се видело, да је мало дошао к себи, кад је видео да му опасност не грози од какв «високе» и од «уплива» личности.

«Мало само стрпљења. Немојте ме прекидати. Ви знате да је он подигао против мене тужбу. Он тражи од мене моју огрлицу — као његово очинство и материнство.... Шта би од нас било, ако он, према нашим законима, нађе три безизузетна сведока, који