Добошар викну:

«Милијун и двеста хиљада динара — једна златна шатула и у њој драгоцена огрлица сва у драгом камењу — и да ли ко више ? — први и други пут!...»

Да је гром ударио у ону гомилу муштерија што се беше искупила на ову лицитацију — не би се онако запрепастила, као кад је чула кад добошар викну:

„Милијун и двеста хиљада динара — и да ли ко више?...»

Сви су занемили.

Г. Жилкред оде извршиоцу Упита га нешто. Овај му одговори. Жилкред се као опржен окрете и погледа оног човека у црном јапунџету. Дуго га је мерио. Човек се беше у нешто загледао. Није му се могло лице видити.

Добошар вика и вика — «и да ли ко више? — први и други пут!...“ Нико више ни главе не окрете.

Некима је ова лицитација добро дошла. Они су се лепо наплатили — само да не ударају на друге.... Овде се могла лепа крајцара заслужити, да ђаво не донесе оног лудака — који од једном даде 1,200.000 динара. И тако су многи отишли с покуњеним носовима и празним џеповима. Тако што није им се поодавно догодило. —

Пред само вече устаде г. извршиоц. Он сам викну званичним тоном:

«Једна златна шатула и у њој драгоцена огрлица искићена драгим камењем — брилијантима, смарагдима