нашег имена, наше части; угледа положаја, имања,... Ви треба да напустите илузију: да сте већ сигурни да ћете видети пониженог вашег противника г. Флавија Розета Артура Ривијера.... Како ми се чини, све се ставило у изглед: да то буде у обрнутом виду“.

Г. Мишеље се забезекну. Није умео ни речи да проговори. Знала је г. Андронита слабу страну његову. Она је тамо и управила свој хитац.

«Тако је, настави она са свим хладно, част ваша, ваше супруге, будућност мог детета, — моје сироте Аделе, понос вашег дома — на обронку су пропасти, понижења, срама.... Још само два три дана, па је све било и прошло!.. И тада ће цео свет бежати од нас, као од кужне куће!... Имате ли снаге, г. Мишеље Мозентале, преседниче сената у П.... да овај обрт ствари дочекате, да све ове немиле ударце примите на своја леђа?» —

Г. Мишеље је само колутао очима. Он од свега ни речи разумео није, а био се опет жив пренеразио. Он је био права слаботиња и у најмањим неприликама; а међу тим се необично радовао туђој несрећи. У осталом он је био од детињства лукав, подмукао, подвалаџија првог реда; а најодличније својство беше му — сервилност и удварање пред личностима од положаја.

Он је имао обичај да рече: «памеметније је водити рачуна о личности, која што тражи и жели, но о ономе шта она тражи и жели».