Ову је узбуђеност опазио и г. Дегиљ. Ово је и њега до срца дирнуло. Крупне сузе грунуше му из очију. Он настави:

«Јес, отац је ваш давно преминуо, ади његова добра дела нису. Она ће вечно да живе.... Да није било њега — ја бих пропао у тешкој беди, у неописану јаду и мукама. Једнога вечера — давно је то било — његова се милосрдна рука појави. Она ме изчупа из грозне провалије у коју бејах запао.... Његова једна реч ули у душу моју нешто — што ми даде снаге, моћи — наде. Ја се спасох. Ја постадох човек. Семе, које је његова рука бацила, посејала, беше благословено, обасуто милошћу самога господа бога. Оно богато уроди. Оно је многог гладног наранило, оно је многог невољника спасло од црне беде, од тешка јада. Род је тај својина вашег оца. Ви сте његов син и то син — достојан оца свога. Ево ме, дошао сам — да вам се одужим!...»

Флавијеве очи беху пуне суза. Он устаде и потресеним гласом рече:

«Дакле, моје ме срце није преварило!.. Хоћете ли ми дозволити, јесам ли достојан да вам у наручја полетим.... Моје срце одавно тражи мог избавитеља, мог добротвора. Оно га је у вама познало.... Ви сте онај божи посланик, ви сте мој анђео — ви ме изчупасте из вампирских руку проклете баба Џоме!... то ми срце моје каже — оно ме никад преварило није....»

И — Флавије је био у наручју Огистовом.... Слабо