«Не треба да вам престављам мог пријатеља г. Босија. Ви сте га видили. Он је моју ствар бранио.»

Г. Босије се поклони. То учини и г. Дегиљ. Они се љубазно поздравише.

Настало је ћутање.

Г. Огист опет поче:

«Ви изгледате, г. Флавије, нешто слаби и бледи.... Разумем. Потресенисте. За то сам и дошао да вас посетим.... Од кад ја жудим за овим свечаним тренутком?!..»

Флавије и Босије — згледаше се. Говор г. Дегиљев беше им загонетан.

Г. Огист настави:

«И моја посета и мој говор — не треба да вас изненађују. Кад вам кажем — што ми одавно на срцу лежи — онда ћете видити да смо ми стари знанци и пријатељи.... Ја сам, пре свега, дошао да вам, г. Флавије, ставим на расположење целу моју имаовину, па не само њу, већ и мене самог. Кад то учиним и кад то ви примите души ће мојој бити лако. Ја ћу се одужити дуга ког сан се у вашег племенитог оца пок. Артура маркиза де-Ривијера — задужио.... Он је горе — на истини.... Нека је лако његовој великој и милостивој души!...»

На лицу Флавијеву сину неописани зрак радости. Његово срце поче необично да лупа. Он је погледао час у г. Босија, час у г. Дегиља.... Има једна врста радости, која је кадра да човеку одузме реч.... Флавије је разумео говор Огистов. Он је познао свог добротвора. За то није умео ни речи да прозбори.