да спасе и Аделу.... Ни то мени није оставио — наравно, ја сам слаботиња. Ја ни зашта способан нисам....»

Ове последње речи изговорио је г. Флавије са особитим тоном. Чињаше се као да раздраженост почиње узимати већи мах. То је г. Босија поплашило. Он је пазио да Флавија својим одговорима још више не раздражи. «Најбоље је да ћутим» помислио је. Е, ал’ онда баш учини горе. Флавије оспе са хиљаду којекаквих питања, примедаба — док најпосле не би дошао у још веће раздражено стање. Онда га је било необично погледати. Исто је тако било и на дан сахране старог јувелира и пок. Андроните — док она нотица у «Монитеру» није најпосле у његовој души изазвала оно стање које га је одвело до на врата г. Мишона Даженоа.

Г. Босије је имао разлога да зебе. Он оваке наступе није никад смотрио код Флавија. За то је са пуно нестрплења погледао на врата — као да је неког исчекивао....

»Ја тако не мислим», рећи ће г. Босије после мало ћутања; «ја мислим да тек сад настаје доба кад ћеш ти свом роду да будеш од користи. Шта више, ти си с оно, да речем мало — рада на пољу јавне дискусије доста допринео те се народни дух, ког беше напала нека чамотина, пренуо као иза сна.. . Ти си већ стекао толико својих поштоваоца у срцу самог народа, а, на сву прилику, још више противника међу оним, којима је буђење народне свести трн у оку....